Шид и Београд
Шумановић је швајцарску транзитну визу добио у Паризу 30. маја, југословенску границу прешао код Јесеница 4. јуна 1928, дан касније био код својих. О његовом духовном стању сведочи и четрнаест писама Растку Петровићу. Прво је упутио 28. јула 1928, последње 3. јула 1930. године. Срећом, проблеми са здрављем га нису зауставили. Опорављајући се у Шиду, урадио је циклус предела из Срема.
Одлазио је на Фрушку Гору, свраћао у оближње село Беркасово, посећивао манастир Привину Главу, трагао за привлачним обалама Шидине, за сјајем житних поља, шума и ливада. Мада уз потпис ћирилицом није навео годину настанка, јасно је да су све слике настале током пролећа, лета и јесени 1928. године. Помало је наговестио немир и непознанице са којима се суочавао (Шумска стаза), али никада без светлости и понеког бојеног акцента (Шума).
Палету је ограничио на тонове смеђе, пасту наносио у слојевима и, помало, наговестио буру у себи. Само тада је његова уметност поклекла пред животом. Касније је искључиво уметност одређивала живот. Код осталих предела је светлијим тоновима надвладао оне муклије и доследније се држао полазишта, али без намере да опонаша виђено, него да ликовност природе преточи у сопствени доживљај и чисту уметност. Каткад се служио истим начином наношења житке пасте у слојевима који излазе из мирних површина неба (Предео). Бацао је отворенији, шири поглед на оно што воли и са чим је чврсто повезан (Поглед на Беркасово; Опаљеник). Зато су његове композиције развијеније са добро решеним простором, продубљеним плановима. Занемаривао је цртеж, који се јавља више као тек назначена контура или сусрет геометризованих бојених поља.
Спонтано је сугерисао јединствену атмосферу завичаја, враћао се себи. О томе сведочи и један од акварела из тог раздобља (Предео), испуњен светлошћу и етеричним, помало нестварним тоновима љубичасте на брдима, за разлику од слике којој је послужио као предложак (Предео). Задовољан достигнутим, Шумановић је решио да приреди самосталну изложбу у српској, тада и југословенској престоници. У Загреб више није намеравао да се враћа, поготово што је за хрватске критичаре постаo "eine arme Serbe", данас када његово име са признањм цитирају ауторитативни Французи (...).
У Београду се завршавао Уметнички павиљон Цвијета Зузорић на Калемегдану, први прави излагачки простор, који је врата публици отворио тек крајем децембра 1928. године. Уметници су се сналазили у скученим и неодговорајућим салама Градске касине, гимназија или основних школа. Шумановићу је своје учионице, празне због распуста, уступио Нови универзитет, данас Филолошки – тада Правни факултет на Студентском тргу. Слике је допремио возом, а са железничке станице на двоје таљига до Куће уметника у Господар Јевремовој 19, у којој се сада налази Позоришни музеј. Био је елегантно обучен, опаљен у лицу као да долази из топлих јужних крајева.
Шумановић је своје радове у каталогу поделио на композиције, сремске пејзаже и аквареле. Међутим, прва група, осим Пијаног брода, Доручка на трави, Тоалете и осталих махом монументалних призора, обухвата и париске мотиве (Канал Сене, Мотив из Фонтенеја, Из околине Париза) и актове (Жена у фотељи, Жена у постељи); друга пределе, мртве природе (Воће) и дечји портрет (Циганче), као зачетак деценију касније настале серије; трећа дванаест пејзажа и фигура.
О дванаест париских слика у каталогу су се изјаснили француски критичари, али Шумановићу су, по свему судећи, биле важније оне најновије јер је веровао да богате делокруг његовог деловања. Неколико дана пред отварање своје самосталне изложбе у Београду, изјавио је: Девичанство сремскога пеизажа привукло ме је и опило. (...)
Сликарско око још није окаљало те сочне равни. Мирис чудне чистоте привукао ме је и ја сам почео да радим, да сликам, осећајући огромно задовољство у себи што сам баш ја тај први сликар који је дошао да својим сликарским оком пређе преко невиних, нетакнутих, чистих и раскошних сремских њива, преко равних поља и кривудавих путева. Успео сам, за кратко време, да завршим преко двадесет слика и, верујем, да сам у сваку од њих унео бескрајну благост Срема, која се упила у мене још од детињства, али на коју као да бејах заборавио или као да она беше мене заборавила док сам у Паризу, лутајући од Пикаса до Лота, тражио свој стил и свој израз. И чини ми се да сам га, у својим последњим радовима из Париза и у овим сремским пеизажима нашао. Покушао сам да обновим свој ранији стил, када сам као млад радио у духу немачког експресионизма, и ево, сада се налазим између француских сликара деветнаестога века и модерних колориста; ослободио сам се цртачке форме и пронашао један чисто сликарски израз.
Са неколико реченица рекао је све. Шидско раздобље се зачело и наставило да цвета у Паризу, али био је неопходан коначан повратак у Срем да би дало најбоље плодове. Сремски предели најављују све оне будуће који чине скоро две трећине Шумановићевог опуса и одређују га као врсног пејзажисту, колористу и мајстора атмосфере. Они јесу значајни као прекретница у стваралаштву, иако их је творац надвисио многим ремек-делима.
Башичевић сматра да међу њима нема ниједног који би био изузетан, али оновремени искусни и уважени критичари су мислили другачије. Тодор Манојловић је, између осталих похвала, написао: Још доскорашњи строги, церебрални, хладни, готово сувопарни и безбојни кубиста ишчаурио се, напрасно, као један страсни, лирски усхићени колориста, који разлива по својим визионарским платнима ликујући сунчану светлост и раскошне, радосне боје летњег цвећа, лептирских крила и младих женских тела.
Једна жарка, али деликатна, рекао бих, готово, спиритуалисана чулност, једно топло, заљубљено гануће пред чарима природе -пред сочним, смарагдним зеленилом осунчаних ливада, брежуљака и шумарака, пред свиленим и кадифастим руменозлатним тоновима наге женске лепоте, пред росном једрином зрелих гроздова, пред мирисном грацијом дивљег цвећа – и један смели, романтичарски полет маште, то су три главна извора или елемента Шумановићевог сликарског расположења и хотења ... Сретен Стојановић је код неких париских слика приметио Матисов утицај, пиктуралност, пуну осећајност и слободу стварања, али закључио: Свежина покојих пејзажа из Срема и особито ванредно лепо третираних акварела само допуњују наше мишљење о сликарској снази г. Шумановића.
Сматрамо да је ово завршетак тражења. Сава Шумановић савладао је све тешкоће које су потребне за стварање великих дела, пронашао је свој израз (...). Коста Страјнић је препоручио: ...треба се дивити богатству тонова и моделацији форме које је наш уметник дао у својим сремским пејсажима. То су малена ремек-дела у којима се манифестују савршена техничка спрема, осећање истанчаног колорита и таленат личне снаге. (...) сликарство Саве Шумановиће је не само савремено у највишем смислу речи него и специфично лично.
Већину експоната откупио је београдски трговац Алкан Ашеров Ђераси, да би Доручак на трави касније продао колекционару Павлу Бељанском. Пијани брод је, не знамо када, набавио арх. Милан Секулић. Овај страствени сакупљач икона и тек понеке слике савременика, тридесетак година касније је, у замену за стан, ово ремек-дело уступио другооснованом Музеју савремене уметности у којем је завршила и Тоалета из Ђерасијеве колекције. Колико је Шумановић зарадио, сазнајемо из његовог писма Кашанину, у којем одбија понуђено добро плаћено место саветника при набавци слика за први Музеј савремене уметности у Београду, основан 1928, уз образложење:
Иако се сматрам најсиромашнијим од свих југословенских сликара (слике које сам продао у Београду коштале су мога оца преко 100.000 дин., а ја сам их, 44 комада, продао за 48.000 дин), јер лично скоро ништа не зарађујем, и живим као студент, од потпоре свога оца, у својој 34 години, од потпоре која је за њега и сувише велика, а за мене прилично мала, не бих могао узети Вам новац када Вам дајем савете како да дођете забадава до слика осталих мојих париских другова.
И ова реченица упућује у његов највиши морални принцип који је више пута потврдио. Ипак, већ и то што су сви експонати доспели до правог поштоваоца много му је значило. Материјално обезбеђен, и поред противљења родитеља и др Ђурице Ђорђевића, забринутих за његово здравље, он је опет поверовао да има наде и ван граница своје земље. Морао је поново да се суочи са Француском.
Аутор текста: Љубица Миљковић