Историографија
На Шумановићево стваралаштво се, у оквиру приказа заједничке изложбе (1916), први осврнуо Коста Страјнић, затим и Владимир Луначек (1917). Од тада је изазивао пажњу Г. Крклеца, М. Крлеже, Љ. Каре, П. Крижанића, Б. Ливадића, С. Миличића, Љ. Мицића, М. Нехајева, Р. Петровића, В. Јонића, Т. Манојловића, Б. Поповића, М. Селесковића, Ф. Стелеа, С. Страхинића, Б. Токина, С. Батушића, Ј. Мишеа, Ј. Драганића, В. Т. Лазића, К. Томпе, Ф. Фелза, М. Вучетића, С. Гладког, Ж. Гена, В. Пилона, М. Кашанина, К. Кренедића, Б. Павловића, Ј. Перића, М. Петрова, С. Раца, Б. Поповића, С. Стојановића, Ж. Турпена, П. Фиерана, М. Лесковца, Л. Л. Мартена, А. де Оливиеа, А. Шаулић, В. Петровића, Ђ. Тиљка и других угледних ликовних критичара од којих се неки нису потписали и тако остали анонимни.
У почетку су водећи теоретичари и историчари уметности Шумановићево име само помињали у приказима групних смотри, онда се озбиљно посвећивали томе што ради и улазили у срж његових поетских и естетских настојања, почевши од Растка Петровића и Тодора Манојловића, преко Павла Васића и Моме Стевановића, до Миодрага Б. Протића и најмлађе Милане Квас. У каталогу прве самосталне изложбе (1918) Шумановићево дело је тумачио Богумил Цар. У скромним проспектима који су пратили његове изласке у јавност нема предговора (Загреб, 1920. и 1922) или их има у виду непреведених кратких оцена француских критичара поводом учешћа на салонима у Паризу (Београд, 1928) и ауторских казивања – прво краћег (Загреб, 1921), потом опширнијег, уз извадак из чланка Косте Страјнића (Београд, 1939),17 који као да симболично затвара круг.
Поводом исте изложбе у дневним листовима и стручним часописима огласили су се Р. Бунушевац, П. Васић, В. Витезица, Р. Драинац, Ј. Поповић и, коначно, Т. Манојловић, чији је осврт верујемо са задовољством читао у престижном Српском књижевном гласнику, као и његово писмо у којем, између осталог, пише: Ви сте на правом путу; ја сам у то био увек, и већ од почетка, најдубље убеђен.18 Бројни прикази, расправе и други текстови уследили су када њега физички више није било. Шумановићева дела нису изостала са
Комеморативне изложбе уметника погинулих у НОБ (1945) у Уметничком павиљону Цвијета Зузрић на Калемегдану, као ни са Изложбе сликарства и вајарства народа Југославије (1946) у Народном музеју (са називом Уметнички музеј од 1944-1952) у Београду, затим ни оне под називом Седамдесет сликарских и вајарских дела из времена 1920-1940 (1951) опет у Уметничком павиљону Цвијета Зузорић, а отад се редовно укључују у повремене прегледе и, што је најважније, сталне поставке најугледнијих музејско-галеријских установа. Пјер Крижанић је о Шумановићу писао у
Споменици књижевницима и уметницима Војводине палим у Народно-ослободилачкој борби (1945), а Д. Башичевић, М. Кујунџић, Ђ. Ранисављевић и М. Стевановић су се сетили десетогодишњице од мученичког страдања. Милан Кашанин је Шумановића уврстио у своју књигу под називом Савремени београдски уметници (1952). Историчар уметности и управник Народног музеја од 1935. до краја Другог светског рата, одлучио се за овај неодговарајући назив да би избегао одредницу српски, једини који повезује његове изабранике, јер Шиђанин, као ни Сомборац Коњовић, никада није дуже боравио у Београду.
Монографске студије о њему урадили су Павле Васић (1952) и Момчило Стевановић (1957). Димитрије Башичевић је анализирао сегменте опуса (1957), да би убрзо дао и синтетички поглед на стваралаштво у каталогу изложбе у Галерији сувремене умјетности у Загребу, затим одбранио и објавио докторску тезу у монографији (1960),19 чије се друго издање (1997), допуњено краћим прилозима и репродукцијама у боји, појавило захваљујући његовом брату Војину Башичевићу. Гроздана Шарчевић је и питањима и имагинарним одговорима понудила једно од више могућих тумачења и живота и дела овог по свему провокативног уметника.
Прву Шумановићеву постхумну самосталну изложбу приредио је Народни музеј у Зрењанину (1958), са краћим уводом Миодрага Коларића и поновљеном аутобиографском исповешћу из 1939. године. Потом су многи музеји и галерије широм Србије и некадашње Југославије приказивали прегледе које је, углавном, радила шидска Галерија, некада са опширнијим предговором, на пример Живка Брковића (1966), али углавном без обимнијих пратећих каталога и најчешће фрагментима текста Миодрага Б. Протића. Музеј АВНОЈ-а у Јајцу је, уз ретроспективу, публиковао студију Лазара Трифуновића (1965), коју је исти аутор користио и за своју капиталну књигу Српско сликарство 1900-1950, затим и ону Од импресионизма до енформела. Шумановићеве цртеже из Народног музеја обрадила је и изнела пред публику (1969. и 1974) Вања Краут, а оне из Спомен-збирке Павла Бељанског повезала са сликама (2001) Милана Квас.
Цртачкој делатности овог уметника пажњу су поклонили и Слободан Санадер и Ђорђе Јовић (1982). Грго Гамулин је Шумановићево дело сместио у хрватско сликарство,20 али само онај сегмент који припада Прољетном салону и загребачким раздобљима (1918-1920; 19211925). Вељко Петровић, Миодраг Коларић, Ото Бихаљи Мерин, Алекса Челебоновић и други угледни стручњаци сагледали су његове домете на ширем, југословенском плану, као и Миодраг Б. Протић у каталозима прегледа по деценијама и у антологији Умјетност на тлу Југославије од праисторије до данас (1971), али претходно му одредио високо место у оквиру српског сликарства (1970), које је потврдио исцрпним студијама и ретроспективама у Музеју савремене уметности (1984) и у Новој пинакотеци у Минхену (1988), монографијом (1985), каталогом и изложбом поводом стогодишњице рођења (1996).
Исти јубилеј је пропратила и изложба Сава Шумановић из приватних колекција, са пригодним коментаром Јована Деспотовића. Јерко Денегри је, на предлог Војина Башичевића и Галерије слика Сава Шумановић, обрадио неправедно потиснуте Шидијанке. На њих се осврнула и Љубица Миљковић, која је Шумановићево дело представила и у каталогу изложбе у Софији. Овај циклус купачица је излаган само у Београду (1939), затим поједина дела у оквиру сталне поставке у Шиду. Лазар Трифуновић је први обелоданио Шумановићева писма Растку Петровићу, написана махом у доба сликареве здравствене кризе.
Живко Брковић је, позабавивши се кореспонденцијом и документима, урадио епистоларни портрет и указао на тренутке о којима би боље објашњење дали познаваоци људске душе. Међутим, неспорно је да се до краја неутврђена дијагноза21 повезана са непознаницама психе није негативно рефлектовала на дело, осим што скоро да није сликао 1931. године. Зато сматрамо сувишним и беспотребним претерано истицање болести22 овог у основи рационалног уметника који није, попут немачких експресиониста или наших савременика – заговорника естетике ружног, принципом обрнуте катарзе оптеретио човечанство, него сасвим супротно: његово сликарство је плодно, здраво и честито.
Аутор текста: Љубица Миљковић