Шидски период

Последњих дванаест година живота Сава Шумановић је провео у Шиду. Од тога десет сликајући. Када се вратио из Париза сигурно није могао ни претпоставити да је заувек напустио град светлости, центар света уметности, и да ће тако далеко од свих савремених токова у уметности, дати своја најбоља дела. Сава Шумановић је своје место у историји српског сликарства, обезбедио још пре него што се вратио у Шид, укључујући се у најсавременије токове европске уметности. У младости је постао пионир модерног сликарства. За неког би то било довољно, али животни пут Саве Шумановића био је другачији. Био је приморан на повратак кући, што је значило повратак у провинцију из које је веома рано отишао тежећи нечем далеко већем. Тај корак уназад, како би га било логично тумачити,веома брзо се показао као прави избор. Сликар се потпуно опоравио у родитељском дому, пронашао одличне услове за рад, инспирацију, пронашао себе.

Сава Шумановић био је пре свега сликар. Сликарство је било једини смисао његовог живота. Боравак у Шиду изгледа је омогућио поклапање разних околности, резултат чега су слике, које се сматрају најзрелијим Шумановићевим радовима. Никада раније у животу сликар није тако дуго боравио на једном месту. Уживао је у сигурности родитељског дома. Миран провинцијски живот пружа идеалне услове за рад. Обронци Фрушке горе таман су толики да разбијају монотонију равнице, а да истовремено не ометају сунце да раскошно обасјава  те исте пределе. Та слика или та светлост фасцинирала је Саву Шумановића. Пронашао је своју судбину овековечивши за сва времена лепоту свога завичаја.

У свом сликарском развоју прошао је Сава Шумановић неколико фаза. У литератури се шидски период увек наводи као последња фаза у раду. Те последње године рада нису текле једим уобичајеним током. Сликар се није определио за смао један правац и кренуо у његово истраживање. Веома образован и по природи систематичан Сава Шумановић све своје снаге и знање усмерио је у једном правцу, а то је проналажење јединства стила. Зарад тог циља настали су бројни различити циклуси, неки као крајње дефинисани, а неки тек као карика у ланцу. То су пре свега Шидијанке, Берачице, Дечији портерти. Пратећи те радове може се схватити пут којим је сликар развијао своје идеје. Има нешто заједничко за комплетан сликарев опус у Шиду. Зна се поуздано да су све слике настајале у атељеу, да су сликама предходиле скице и то по више њих у разним техникама, и да је радио по неколико слика истовремено.

Од доласка из Париза стално расветљава палету. Боја је основни ликовни елемент на свим сликама. Колорит и светлост заокупљају потпуно Шумановића. Склад свих чинилаца слике је крајњи циљ уметника, а за Саву Шумановића је карактеристично то да не гради слику контрастима  већ баш складом свих елемената. То се најбоље уочава на пејзажима. Пејзаж као тема окупира Шумановића тек у Шиду. На више од половне слика које поседује Галерија насликани су предели из околине Шида. Изгледа да  је сликар  природу видео као правог мајстора складних односа (као и многи велики сликари раније) и употребио је све своје знање и таленат да то верно пренесе на своје слике. Пошто се ради о временском периоду дужем од једне деценије, нормално је да се сликар мења, да истражује на том плану. За Саву Шумановића уобичајено правило  је то, да  увек комбинује елементе већ усавршене  на неким ранијим сликама са новим, тек отвореним сликарским задацима. Неки ликовни критичари су то уочили и називају ту појаву повратка и почетка. Шумановић сам сигурно није то сматрао повратком ни нечим слабијим у свом раду, он је једноставно стално радио зато што је био сликар.