Шездесетих година 18. века вођене су жестоке борбе између православаца и католика око места Великог судије („градоначелника“) града Новог Сада. Године 1758. и потом 1766, 1768, 1776. и 1778. на овај висок положај биран је Давид Рацковић (1712-1793). У поменутим борбама Рацковић је оптужен да мрзи католицизам, због чега је 1768. године сама царица Марија Терезија морала да реагује и тражи да се Рацковић опомене.
Када је царска депеша прочитана пред новосадски магистратом, Рацковић је устао и одбранио се, после чега је магистрат одговорио царици да оптужени никад није учинио ништа против католичке вере. Зна се да је Давид Рацковић био "човек способан, књижеван, који говори различне језике" и да је, након што је био један од два делегата на бечком двору који су издејствовали да Нови Сад од шанца постане слободни крааљевски град, био градски сенатор 1748. до 1786. године, али се не зна да је, на велику част Шиду, био и шидски зет.
Оставши удовица после смрти свог првог супруга Михајла Ђурковића, сенатора и народног трибуна, Дионисија племенита Миковић (Шид, 1732 – Нови Сад, 1804) се удала за великог судију Давида Рацковића.
Шидска племићка породица Миковић потиче из Сомбора. Први пут се у Шиду помиње 1715. године када је забележено да шидски прота Кирил Миковић води школу у Шиду (ово је уједно и најстарији помен школства у Шиду). Миковићи су добили племићки лист и грбовницу 31. маја 1699. године. Племство је проглашено у Бачкој жупанији 1699. године, а у Сремској жупанији 1770. и 1772. године.
Прота кир Кирил Миковић је рођен у Сомбору 1683. године од оца Петра, сомборског земљеделца. Био је ожењен парожанком Круном, са којом је имао синове Гаврила (1710-1759), Јосифа (1728-1779) и Јована (1733), и кћерке Полексију (1722), Марију (1726), Марту (1730-1774) и Дионисију (1732-1804). Гаврил и Јосиф су дуги низ година били шидски протопрезвитери.
Прота Гаврил Миковић је имао сина Григорија племенитог Миковића (Шид, око 1750 – Нови Сад, 1814) и кћерку Јелисавету, удату за новосадског трговца Павла Миросављевића, сина дугогодишњег свештеника Успенске цркве у Новом Саду. Пре него што је 1788. године Григорије продао породичну кућу шидском пароху Михаилу Георгијевићу и одселио се, највероватније, прво у Митровицу а потом у Нови Сад, био је судија на Шидском властелинству. Помиње се као делегат на Темишварском сабору 1790. године. Имао је два брака, а занимљиво је да му је друга супруга била Ана племенита Јовановић, вероватно унука Андрије, брата патријарха Арсенија Јовановића-Шакабенте. Григоријева кћерка је била удата за мајора Јефтимија Рашковића. Занимљиво је да је Јефтимијева сестра, Дафина Рашковић, била удата за капетана Симеона Пишчевића, рођеног шиђанина.
У свом тестаменту Григорије племенити Миковић је написао следеће: „Дух мои вручавам ја безконечному молосердју Божиему, тело же мое Земли, кое у случају ако би или овде, или гди на другом месту погребено било, желим даби после законнаго времене кости мои у гробницу блаженопочивших родителеи моих у Шид пренешени били, на кои погреб мои определавам едну хиладу форинти. За спасение душе мое остављам на Шидску нашег благочестија Церкву едну хиљаду форинти.
На четири нашег благочестија церкве новосадске четири стотине форинти. Парохом шидским у име парусије седамдесет и пет форинти. И парохом такоћер катедралне новосадске церкве седамдесет и пет форинтов. На два новосадска шпитала по 150 ф. дакле три стотине форинти. На Фундацију Новосадскју Сербскју Гимнасиума едну хиљаду форинти. Остављам моему брату Гаври Миковичу вицесолгебирову шест хиљада форинти. Остављам моим сродником Марку и Моисеју Игњатовичу пет хиљада форинти. Моим синовцем у Вуковару и Терпињи Григорију, Арону и Давиду Микович едну хиљаду и пет стотин форинти. Моеи сродници Софији Секулић осам стотина форинти.
Синовици моеи Софији Стефановић и Оролићу осам стотина форинти. Јули рањеници кћери мое две стотине и педесет форинти. Господину Солгабирову Теодору Стоичевичу, коего за егзекутора Тестамента наименују, остављам едну хиљаду форинти...“ Све укупно, Григорије је тестаментом поделио 24.000 форинти. Особа која задржи Григоријеву кући била је дужна да карловачком архиепископу да 6000 форинти од којих би се стипендирала три српска ученика у периоду од десет година.
Прота Јосиф Миковић је обављао свештенички позив од 1753-1779. године, с тим да је од 1762. био и шидски прота. Имао је кћерку Ружицу, удату за шиђанина Прокопија Мирковића, и сина Гаврила, шидског судију. Гаврилов син Димитрије пл. Миковић је наследио Григоријеву кућу у Новом Саду, где се вероватно и преселио после 1834. године. Миковићева кућа у Новом Саду је изгорела у току револуционарних година 1848/9. да би коначно, свакако пошто је породица изумрла, продата 1872. године у корист карловачког митрополита.
Миковићима су кумовали племенити Бонгарти из Каменице, племенити Стоичевићи из Нештина, племенити Гвоздановићи из Шида, племенити Житваи из Вуковара, посланик Павел Грчић, шидски Шумановићи итд.
И на крају да се још мало осврнемо на Дионисију племениту Миковић. Године 1775. даровала је храму Светог Оца Николаја у Шиду свештеничке одежде, а 1776. и једно велико црквено звоно. Није имала деце. Умрла је у дубокој старости, а већи део имања је оставила братанцу Григорију пл. Миковићу. Део имања је поделила Храму Светог Николаја, Алмашкој и Успенској цркви у Новом Саду, православној и католичкој болници у Новом Саду, па чак и за „инструмента ватрена“. Сахрањена је поред свог првог супруга Михајла Ђурковића.
Последњи мушки члан ове породице у Шиду је Георгије племенити Миковић (1822-1899), шидски поштар. После његове смрти, његова удовица Јозефина рођена Хирт се одселила из Шида.
Радован Сремац