- Детаљи
- Аутор: Вл. Ђитко
Породица Колар из Шида традиционално производи један од најтраженијих зачина. Осим слатког, производе и љути деликатес, годинама килограм 10 евра
У домаћинству Мише Колара, произвођача млевене зачинске паприке, ових дана има пуно посла јер је у току прерада црвене зачинске паприке, која је убрана са површине од пола јутра. У дворишту угледног произвођача као да је раширен црвени тепих, јер је у току пребирање паприке из мрежастих врећица и само оне потпуно здраве спремају се за сушење и млевење. Овај важан поступак Колар обавља у Гложанима у Бачкој, подручју познатом по зачинској паприци.
- Потребно је од осам до 10 сати да се паприка суши на температури око 50 степени целзијуса, затим се рашири да се прохлади, а онда се приступа млевењу. Из једне туре сушене паприке добије се око 50 килограма млевене. Такође мора мало да одстоји, а онда се пакује у папирне вреће које се стављају у најлонске вреће како паприка, пошто је хигроскопна, не би повукла влагу - напомиње Колар.
У породици Колар зачинска паприка се производи већ око пола века, а у међувремену је осавремењена производња. Сада се паприка сади на фолију и залива системом "кап по кап". Иако је прошле године било доста кише, род је био добар, а ове године нису јој погодовале изузетно високе температуре јер, како наводи наш саговорник, паприка не воли ни превише кише, али ни сушу, ни велике осцилације у температури.
Колар осим слатке, производи и љуту зачинску паприку.
- Добро припремљена паприка може да се чува и шест месеци. Цена је годинама 10 евра у динарској противвредности за килограм. Некоме то можда изгледа много, али је потребно уложити много труда и средстава док се паприка не произведе за употребу у домаћинству - каже нам на крају Колар.
СРЕМСКИ КУЛЕН
Оvaj произвођач истиче како је некада имао добру сарадњу са некадашњом индустријом меса "Срем" у Шиду.
- Шидска калница је била позната у СФРЈ, па и у иностранству, по сухомеснатим производима, а посебно по сремском кулену, који се није разликовао од домаћег. Обично сам им тада продавао од 300 до 400 килограма љуте паприке - сећа се Колар.
- Детаљи
- Аутор: Deutsche Welle
Задња станица – кукуруз између две границе
Упркос киши и хладноћи, хиљаде избеглица и даље се креће ка северу, тзв. Балканском рутом. Србија, Мађарска, Хрватска и Македонија пребацују избеглице једни другима, па и кроз поља кукуруза…
Хладно је, киша непрестано пада. Путовање групе од педесетак избеглица, завршава се касно послеподне у блатњавом пољу у близини Шида. Тај градић је на самој граници са Хрватском. Аутобус скреће на споредни пут. Петнаест минута касније зауставља се у недођији. Путници морају напоље.
Граница са Хрватском је на само пар стотина метара. На месту на коме стају аутобуси, једна невладина организација поставила је шаторе. Деле кабанице, нешто тестенине, воду и банане. Након девет сат проведених у аутобусу без јела, сви су гладни, нарочито деца. Ту, на граничном подручју између Србије и Хрватске, тренутно стижу Сиријци, Ирачани и Авганистанци – групе младића, али пре свега породице. Помагачи доносе кутију са дечијом обућом. Мали Хамид хода у сандалама кроз блато, отац му тражи одговарајући број ципела.
За мало већу децу та „избегличка одисеја“ је нека врста пустоловине. Десетогодишњи Хамид већ четири недеље је у бекству. Његов млађи брат има само две године. Носе га у наручју, старија деца морају да ходају. Једна мајка из Сирије са собом води близанце. Њен муж је већ у Немачкој. Она носи једно дете у наручју, а друго је код земљака из Сирије у рукама.
Рођени у бекству
На граници чека и млада мама из Дамаска. Њена беба је стара само две недеље. Замотана је у ћебенце. Родила га је на путу, током боравка у Турској. Њен муж на лошем енглеском прича да су морали да беже због бомбардовања и да више нису могли да чекају да им се тамо роди дете. „Превише опасно, превише опасно“ – стално понавља.
Након кратке паузе, људи крећу даље, на пут преко њива. „Није далеко. Тамо иза је већ граница“, умирују их помагачи и шаљу на пут на другу страну. Србија пориче да избеглице систематски купи на граници са Македонијом и аутобусима довози на границу с Хрватском. Људи причају да су морали да плате по 35 евра за ту вожњу.
Тек што се један аутобус испразнио, стиже већ други. Вожње су очигледно организоване. Након пар стотина метара ту су хрватски полицајци који чекају насред поља како би прихватили избеглице.
„Идите даље, идите даље“, довикују им – до пута на званичном граничном прелазу, где поново на њих чекају аутобуси. Товарнику – тамо повремено долази до застоја ако се аутобуси не смењују довољно брзо.
Желе у Немачку
Људи стрпљиво чекају у кукурузном пољу. Мала деца плачу јер су уморна и зато што не могу више да стоје на ногама. Јусеф носи своју једногодишњу ћерку. Његов син има три године и мора сам да хода. „Он је наш јунак“, каже његова мајка Сара. Она и њен муж били су професори на универзитету у Дамаску. Сада на леђима носе тешке ранчеве у којима се налази све што су од свог живота у Сирији могли да понесу. „Све што имамо сада је мокро“, жали се Сара. „Постало је сувише опасно, нисмо могли више да чекамо“, каже Јусеф. Као и многи други и они се надају да ће успети да стигну до Немачке. „Можда бих“, каже, „тамо могао да радим на факултету“. Ниједно од њих двоје не зна како ће им живот тећи даље, па чак ни то шта би још овог дана могло да се догоди.
Од Товарника их, заједно с другим избеглицама, аутобусима превозе у камп у Опатовцу. Хрватска војска је тамо у року од неколико дана поставила шаторе. Тамо их чека јело, медицинска нега, збрињавање деце. Све је ефикасно организовано и однос према избеглицама није нељубазан. Десетине хрватских полицајаца брину се за то да не настане хаос.
За избеглице су постављени војнички кревети, а ту су и грејалице јер ноћу већ зна да буде хладно. Једна медицинска сестра брине се за бебе. „Многи који су овде стигли су неухрањени или прехлађени. Претходне ноћ смо овде имали 130 беба“, прича Мартина из УНХЦР-а. Она додаје да су мајке једноставно превише исцрпљене да би могле да заштите своју децу од хладноће и да их доје. Али предах у Хрватској је кратак – избеглице и не слуте да ће већ након пар сати поновно бити укрцане у аутобусе и одвежене даље, на границу са Мађарском. Тамо се понавља иста ствар, али војска је тамо грубља. На тој тачки путовања се, изгледа, већина избеглица препушта својој судбини.
- Детаљи
- Аутор: Културно образовни центар Шид
50 ПУТА СМО ИХ БУДИЛИ
У петак на сцени Културно образовног центра у Шиду изводимо по педесети пут представу "Желим да се ослободим", која њеној, нажалост, актуелној теми толико и живи. Педесет пута смо будили те жене које су публици из разних крајева причале своје исповести, које су докуметовале своје догађаје. За ових 50 играња свој град смо поставили међу градове који се не стиде викнути гласно на неправду, показати прстом на злочинца, обележити насилника.
Представа је сво ово време неговала искрене емоције, присно сваког додиривала
И никога у гледалишту није остављала равнодушног. Свом граду са овом представом смо донели 36 награда са разних фестивала из градова Србије и иностранства.
Наш тим стручних људи ( психолог,правник...) подкрепио је тему са трибинама и форумима на тему насиља... Представили смо се у Бечу, Линцу, Вису, Витезу, Белом Манастиру, Каштелима, Алексинцу, Бугојну, Мркоњић Граду, Ђурђевцу, Постојној, Ретковцима, Пачетину, Славонском Броду...
Представа није лака, знамо то, а није лака зато шро нам је блиска . Не гледамо је само на сцени, него је носимо са собом. Она је нека врста шок терапије после које на сваку врсту насиља не остајемо неми. Педесет пута се упалило светло за нас и мора још педесет како би дали снаге посматрачима да реагују.
Од почетка 2015. године убијено је 26 жена у Србији, већина њих није никада пријавила насиље, трпела је!
Данас је последњи тренутак да се сви озбиљно замислимо око положаја жене у овом друштву. Морамо послати јасну поруку да смо једнаки и да нас пол не чини јачим. Морамо да разговарамо шта и колико можемо као друштво и држава да зауставимо и спречимо ову пошаст.
Ако ништа друго препознајмо жртве и говоримо у њихово име, заступајмо их. Јер свака жена вреди, не као нежнији пол, него као јак стуб породице… Оне су мајке, ћерке, сестре оне су корен цивилизације … и гле чуда тако важна спона друштва трпи насиље И њен вапај нико не чује.
Представу су понеле глумице : Наташа Драгић, Илијана Орешчанин, Јелена Пејчић, Александра Станивуковић, Милица Грчић, Марија Тубић, Јована Перић, Теодора Мердановић, Неда Глигић, Вања Стевановић, Сара Харамбашић, Дајана Посавчић, а касније су подршку дале И глумице Соња Стекић, Александра Косановић, Јелена Червењак, Љиљана Богичевић, Јелена Малић, Михаела Видовић, Александра Киук, Јелица Брестовац,Тијана Гњидић, Јована Кудјељић, Татјана Ваљевац,Вероника Миклош, Александра Кудјељић, Милица Ситничић,Вања Ковачевић, Срна Аничић…
Све ове младе глумице носиле бреме сваке убијене жене и сад су јаке и спремне за наставак борбе јер и сам рефрен наше представе је:
НАСИЛНИКА ТРЕБА КАЗНИТИ
НАСИЛНИКА ТРЕБА ОСУДИТИ !
Представа се игра у оквиру Фестивала СВРАТИШТЕ У ПОЗОРИШТЕ 2015.
Цветин Аничић
- Детаљи
- Аутор: РТВ
Поводом манифестације "Дани европске баштине" Галерија Матице српске, у петак, 25. септембра у 18 часова, у сарадњи са Галеријом слика "Сава Шумановић" у Шиду приређује промоцију књиге "Писма из Шида" Марије Демшар.
У питању је несвакидашња и надасве емотивна прича о сплету животних околности које су у Другом светском рату повезале породицу великог српског сликара Саве Шумановића и словеначку прогнаницу Марију Демшар.
Присутнима ће поздравну реч упутити мр Тијане Палковљевић Бугарски, управнице Галерије Матице српске, а о књизи ће говорити Весна Буројевић, директорица Галерије слика "Сава Шумановић" у Шиду и Жана Гвозденовић, историчарка уметности.
Након промоције биће приказан уметничко-документарни филм "Сликар и берачица грожђа" који је снимио редитељ Никола Лоренцин, инспирисан причом о Марији Демшар, писмима, уметнику и ратним годинама у Шиду.
Још чланака …
Страна 47 од 231