Балада о покојном школском другу

С. Ш. ђаку Умјетничке школе 1914 – 1918  у Загребу

 Било је 1914. године у касну јесен. Нисам се више могла уписати у школу јер сам, ради промењених прилика које су настале усљед рата, закаснила, али ми је проф.Валдец допустио као и Јози Туркаљу, да радимо у његовој школи и да се служимо заједно с осталима моделом, и да долазимо на вечерњи акт.

Кад сам напокон први пут дошла на вечерњи акт (око Божића) нешто прије почетка рада, у јако освијетљеној и добро угријаној сали за акт, стајало је усред просторије неколико нових лица, а међу њима, дижући шкрињицу за сједење у зрак, све је надвикивао, неки нови, тамнопути младић, коврчаве црне косе и бијелих јаких зубију. Викао је : Гауген, Ван Гогх, Цезанне и смијао се –Сава Шумановић- којега сам касније ближе упознала и, којега су усташе у овом Другом рату стријељали у његовом родном месту Шиду.
Били смо добри другови у оним младим данима, одани једноставни и отворени – особито иза смрти нашега заједничког пријатеља, сликара Милана Стеинера.

Уписао се у јесен године 1914. у школу Клемента Црнчића, где је остао кроз даљне три године до свршетка свога студија на Умјетничкој школи у Загребу.

Веома марљив, није изостао ваљда ни један дан, ниједан сат из школе. Професоре је веома поштовао. Предавања је точно полазио и савјесно учио, те полагао испите, што многи други нису чинили. Сви су били револуционарни у односу према професорима, које су сматрали застарјелима. Сава је био револуционаран само у сликању.

Његови родитељи жељели су да студира право и да постане велики политичар као и његов стриц Шумановић, који је дуго времена ведрио и облачио међу Србима и Хрватима у Загребу за Кхуенове ере. Али Сава је хтео да слика. Будући да је ражалостио родитеље отишавши у сликаре, он је све уложио да докаже, да је то једино у чему он може дати своје. Осим ове природне склоности у њему за сликарску умјетност, и то је био један од разлога, који је потицао његову марљивост :  жеља да покаже родитељима да је он нешто и да је и то нешто што он ради.

Мајку је волио тихо без много ријечи и имао је посебан топао поглед и тише би изговорио кад је требало негдје рећи «моја мајка». А за оца би рекао : зловољан је и мрзи на самога себе. Тако бива до подне, а од подне мрзи на цијели свијет.

Кад је завршио свој студиј на Умјетничкој школи 1918. године, узео је ателијер заједно са Миланом Стеинером у Босанској улици у вили некога Мађара Каролy-а, који је услијед промењених прилика 1918. одселио из Загреба. Имали су с прозора тога ателијера лијеп поглед на Загреб, али је тамо била, како су причали, преко зиме неподносива хладноћа. Кад је Стеинер умро 1919. Сава је унајмио ателијер код пећара Кеперта у Јукићевој улици бр. 8а. То је била нека дрвена шупа преуређена за ателиер. Пред великим стаклима тога ателиера било је засађено неколико гредица разнобојног цвијећа. Једна недовршена уљена слика приказује пут, који води између насада и ателиера. У том врту откинуо је Сава једанпут цвијетова, ставио их у земљани лонац, у којем је држао кистове те насликао и поклонио ми, мјесто друге китице цвијећа. У том ателиеру насликао ми је и портрет, а кад је имао модел за студју акта, позивао би и мене и Милу Wод да цртамо. Остао ми од тога цртања један женски акт црвеном кредом. У то вријеме сликао је «Голготе», «Скидање с крижа» и слично. Занимала га је композиција.

Године 1920. у јесен отишао је у Париз. Становао је у Руе Нотре Даме дес Цхампс, не знам више броја, код  «Madame le concierge Dussaussy». У дворишној зграду у трећем или четвртом кату, не знам више точно, али свакако у највишем спрату имао је лијепи  ателиер с погледом у неко школско двориште. Једна недовршена слика, уље, приказује то двориште. У Паризу склопио је ближе познанство са сликаром Lhote-om, којему је касније до 1925. чешће из Загреба писао. У том ателиеру сликао је свога  «Le Bateliera». Под крај свога боравка у Паризу 1921. одселио се у неки други ателиер, јефтинији.

Кад се 1921.г. у љету вратио у Загреб, није могао наћи ни стана, а камоли ателиера. Спавао је у предњој соби мога стана у Гундулићевој улици 50. 2 кат лијево! Адреса! (Поништен текст) писали, врата стана, пред којима је стајала моја дрхћућа младост и, на која је увијек нечија пријатељска рука позвонила! Сава је спавао у соби гдје су и други моји пријатељи одсједали кад би се враћали из Париза као Божидар Зајчић, Пјер Крижанић и Мила Wод с Виктором Бернфестом, кад се вратила из Прага. Ту је Сава радио колико је могао. На мојем писаћем столу радио је скице за инсценације за загребачко казалиште, те за А.Б. Шимића  неке насловне странице за књиге. Наши заједнички пријатељи долазе овамо, те овдје у тој првој соби сједе у бесконачним разговорима.

А.Б. Шимић, Сави најмилији од пријатеља, Пјер Крижанић, Мара Пјерова, која је у то вријеме учила пијевати на конзерваторију, Божидар Зајчић, син Камила Зајчића из Самобора, у то доба помоћник тајника у Хрв. Казалишту, Никица Полић, брат Јанка Полића, Камова Бењамин у овом кругу пријатеља, свирао је лијепо гласовир који је стајао у тој соби, Крешо Ковачић новинар, син писца «У регистратури», Анте Ковачића, Мила Wод и Виктор Бернфест кипари; Хорват Киш, У. Доналдини, а од осталих Андрија Милчиновић као отац, који је узео за жену Олгу Цлементову, моју саученицу из лицеја, скојом сам осам година до матуре седела у истој клупи.

Шимић, Хорват Киш и У. Донадини умрли су још у то вријеме један за другим, сва  тројица на туберкулози. Пјер отишао доскора у Београд и оставио Загреб; Мара Пјерова оставила Пјера, боема, и удала се за др Борчића, лијечника, умрла у вријеме Другога свијетског рата. У партизанима, причао је касније Пјер, случајно је наишао у ослобођеном Дубровнику, по први пут откако је бјежао пред окупатором, на неке загребачке новине, и, међу умрлима нашао име Марино.

Није могао скинути очију с тога имена, не вјерујући и не поимајући како се намјерио управо на ове новине и нашао име које је тако живо везало на себе његове младе године, говорио је Пјер. Божидар Зајчић, Дарко, а и «Боги-дар» јер се тобоже у Паризу покушао потписивати на француски начин, а Пјер Крижанић му је начинио портрет, гдје веома јадно изгледа, умро је у Москви на почетку Другог свјетског рата, камо је био послан као први делегат из Југославије у болшевичку Русију годину дана прије рата; Олга Цлемент-ова погинула је у Другом свијетском рату у логору у Јасеновцу. Али у овој мојој «Балади», у прози, ово је био само уметак у парантези.

Послије доста времена, мислим тек 1923.г. нашао је Сава неке двије собе на Прилазу Гјуре Дежелића бр.49 те их претворио у ателијер. Овдје је начинио све оне слике од 1925.г. које је пред које 4 купила Новосадска галерија, око 20 слика, мислим 1950.г. од барона Турковића. Из тог доба имам и ја двије слике, уља, двије «Мртве природе», са столићем на три косе ноге, на којем је код мене (О, успомене!) стајао крух код обједа.

У то вријеме, не знам тачно дана ни мјесеца, али свакако послије повратка из Париза, узео је Сава намјештење у Музеју за умјетност и обрт, гдје је управо било празно мјесто, а директор музеја био је  Гјуро Сзабо, који је имао разумијевање за рад умјетника премда Сава онда није још имао никаквог имена, које би показивало његову вриједност умјетника, шта више, сматрали су га и без талента, особито послије његова познанства с Lhote-om, којега је почео слијепо имитирати, Сзабо је тражио од њега само то, да дође једанпут у тједан у музејску библиотеку, у суботу прије подне и да дијели књиге. То намјештење држао је Сава све до 1925.г. када је напустио Загреб за увијек.

  Сада, послије 28 година, доспјела ми је у руке, по први пут иза толико времена репродукција једне слике Савине у 3. бр. Уметност 1951.г. под насловом «Пијани брод» и, одмах сам видјела, бацивши први поглед на слику, да је Сава достигао оно за чим је у оним младим годинама тежио, што је гледао пред собом, својим видовитим погледом умјетника, а други нису видјели и, ради чега се мучио тражећи истину. Сва његова божанства налазе се у тој слици, која сада лежи преда мном. Али како! Учећи од њих створио је ново, своје. Слика је жива од живота. Људи, море, један је склад, један моменат, вјечног, свеопћег на крхком земаљскому. Много се мучио да постигне Ингреовску облину у форми и колико је само потрошио боје и платна! На свему, на прстима на вратовима видим «његовог пријатеља» Van Gogha. Још видим како прстом урезује у линију по некој слици – репродукцији Van Gogha тумачећи по оној реченици «rien ne negliger», нема тога што није једнако важно на једном дјелу. Божански учитељ осим Van Gogha, Cezannea, Gaugena и других неких у то доба, био му је Poussin у Паризу (1920), пред којега ме је водио, кад сам дошла у Париз, као у храм, да не би у мојем кратком боравку ондје, промашила видјети крај осталог и, Poussinа.

Снага која избија из овога његова Дјела, права је његова снага. Такав је био у свему у својој мржњи као и у љубави. Мрзио је политичке трзавице код нас и зато се потписивао француским правописом и даље, пошто се вратио у Загреб из Париза 1920.г.

За њега нису постојала «забављања», био је озбиљан. Није лумпао с осталима. Када је нашао ателиер послије Париза, на Прилазу, одлазио је у тај свој ателијер рано ујутро и тамо радио до 1 сат. Одлазио би у ателијер и макар како нерасположен за рад чак и болестан, макар тамо само мало спремао и чистио, ништа га није могло на нешто друго одвратити. У 1 сат одлазио би на објед. Послије обједа у Казалишну кавану, па опет у ателијер. Не би ни ради кога, ни под коју цијену пропустио, да своје вријеме не одради у свом ателијеру. Увече би послије вечере опет одлазио у кавану (Казалишну) и није тамо остајао дуље од 10 и по сати. Био је точан у својем дневном реду. Тамо је сједио с друговима из школе и младим књижевницима и умјетницима у бесконачним дебатама. Они га нису сматрали лудим него «вудреним», стари загребачки кајкавски израз, ради његова одушевљавања за савремену европску умјетност. Кубизам.

Истина је, он је често знао свашта изговорити, «pour epater les bourgeois», кад се требало ријешити каквог важног наметљивог човјека. Али, зашто су га тамо у његовој околини, у Шиду, прогласили лудим или је то било тамо у чијем интересу! У тој мојој првој соби, у којој је Сава дуље времена боравио не имајући стана, очајавајући, без правог рада, тражећи ателијер, радећи на малом писаћем столу, скучен, студирао је старе мајсторе по репродукцијама и књигама, које је сам куповао, није посуђивао од другога. Какову Tintoretto-ву репродукцију знао би сву ишарати попречним и унакрсним линијама, те би тражио односе линија и кутова по којима је слика компонирана и дивио се снази и сигурности, која је на тај начин дана у тој слици.

Кад би довршио ове своје тражење по слици уз тумачење и причање о оном што би откривао, које често ни њему самому није било баш јасно, завршио би често рекавши израз, који је често рабио направа мени (...брисан текст...) и, -. Онда би се бацио сав занесен, на посао и, онако у елану, који код њега није био бучан, нацртао би на чистом папиру геометријску слику, какову је пронашао код којега старог мајстора и у то би уцртавао ликове своје фантазије. Он није био лагани, виртуозни цртач, дапаче је тешко цртао, него је промишљено у великој напетости ... Често од узбуђења компонирао свагдје и у свему чему је радио, било на пејзажу, било на људском лицу, а на већем се платну играо људским ликовима и лахкоћом их мијењао и преметао као композитор на клавиру акордима. А веома често, незадовољан, изморен, пружио би се на отоману насупрот писаћем столу, на којем је радио и запалио цигарету, те би дубоко увлачио дим и испуштао као да наједном мисли на нешто посве друго. Тако би уцртавао по цијелу вечер и онда све скупа бацио. Уништио би какову лијепу репродукцију и бацио скупа с папиром.

По вечерама и у часовима одмарања волио је читати лахке ствари. Тако смо заједно прочитали може се рећи «море» лагане литературе. Књиге смо добављали из Свеуч. Библиотеке. Књиге је он дизао на своје име. Били су то понајвише романи са садржајима из 18. стољ. којима се више не сјећам ни имена ни садржаја. Ја сам сама изабирала лектиру по картотеци. Све на француском језику. Сјећам се нпр. «L homme qui s est retire du monde», који није имао свршетка, тако нисмо дознали што је било на крају с нашим јунаком. Но није било ни важно ствар је ипак била  «напета».

Прочитали смо Voltaire-a, затим од неког нама непознатог писца «Madame de Maintenon» у неких 8 или 10 тома. То су биле књиге мањег формата, стара издања, које нитко није читао, с великим словима. Voltaire са старим франц. правописом. Прочитали смо цијелог Anatole-a France-a колико се год налазио у Свеуч. Библиотеци и саживели се с његовим јунацима – учењацима све до преслатког малог псића у «La rotisserie de la reine Pedauque» који је окретао ражањ у тој гостионици итд. итд. Читали смо само на француском језику. Сава је волио француски језик, а ја сам научила тај језик још у детињству крај неке госпође Цлемент, Францускиње и њезине кћерке Олге, која је била мојих година. Ишле смо заједно у школу и седјеле у истој клупи осам година  кроз све разреде средње школе до матуре. Да не занемаримо и Сава и ја говорили смо тим језиком међусобно. И тако смо се увјежбавали да смо се чак препирали на том језику, јер смо познавали француску фразеологјиу боље него нашу на том сектору.

Али – поглед ми се опет вратио и укочио на репродукцији «Пијана лађа». Наслов није прави. Да је Сави било допуштено даље живјети, наслов би овому био: «Путовање у пијанство стварања». Прва слика. Сљедила би друга, трећа, и тако даље.

Својом интелигенцијом, вољом, марљивошћу те на крају уживљавањем у бит ствари ушао је у бесконачни простор, дирнуо га гениј. Сава би, да то чује, одмахнуо руком: «Не волим фразе» - ипак је његова снага лежала сва у фигуративном приказивању, а што је он тамо у Шиду начинио и неколико добрих пејзажа доказ је само способности умјетникове у неповољним приликама.

За вријеме своја школовања, он није требао трошити своје снаге на обичан свакодневни живот, него је цијелога свога човјека уложио у своју страст за сликањем. Он није знао што је брига за јело, одакле ће намакнути платно, боје, књиге, папир као многи други наши другови око њега. Имао је умјерено, али доста новца за живот, премда је често говорио у бојазни, да ће му родитељи обуставити доходак не буде ли овакав или онакав прама њиховој вољи. Прешућивао је пред њима своје пријатеље католике у Загребу. Родитељи су му били имућни, дапаче у то доба веома имућни. Али се о том ријетко и мало говорило, а новац који му је био потребан за живот, долазио је као из неког невидљивог аутомата свакога првога у мјесецу. Ни о празницима није ишао кући у Шид. Сава је био једино дијете у својих родитеља. Кад је нашао напокон ателијер на Прилазу, наручивао је боје директно из Париза, а књиге и платно преко загребачких фирма; знао је напети по 20 платна великих и малих и брзо би сликао једно иза другога и све би негдје оставио, за какову мању своту, и куповао би опет нови сликарски материјал.

Сава је био добар друг. Милан Стеинер из трговачке обитељи у Сиску, Жидов, био му је у то доба најближи од другова. Куповали су и читали исте књиге, које су и мени давали и посуђивали, те ми објашњавали и тумачили, а себи бистрили појмове, те сам тако добивала схваћање за њхово, онда ново гледање на сликарску умјетност. Мали Стеинер ! Био је мален, слабашан, био је грбав. Друговање с њим било је кратко. Поклонио ми је једну слику, уље: нашега друга Јесиха на трави у парку пред школом «плеин аир»; и свој портрет, бакропис. Умро је 1919.г. од оне грипе, која се јавила иза Првог свјетског рата под именом «шпањолска». Прошао је тихо и пао у заборав. »Ако мене ухвати» рекао је једанпут својим пискутавим гласом грбавца, стајали смо на сунцу код казалишта «онда сам готов» И тако је и било. Умро је брзо.

А кад је Сава чуо да је умро Шимић – дознао је за то у Казалишној кавани – дошао је да ми јави; кад је веома тешко изговорио да нема више Шимића, легао је на отоман и заплакао, управо зајецао. То су били тако тужни дани кад је Шимић био болестан. Становао је на крају Опатовине, бр.43. камо смо га један за другим посјећивали. Знали смо, да је тешко болестан, ипак је вијест о његовој смрти дошла ненадано и дијеловала потресно на нас. Није се прије видјело да је Анте тако дубоко ушао у срце Сави ! Кад је стриц, хранитељ, Јозе Туркаља, кипара, Валдецова ђака у вријеме Првога свјетског рата погинуо у Славонији од Мађара (њега и остале сељаке привезали су Мађари као издајнике око стога сијена и све запалили) и Туркаљ остао сам, Сава је дијелио с њиме храну, што му је мајка слала из Шида, читаву једну зиму, док се Јоза опет некако опоравио.

Божидару Зајчићу, «боему и грабанцијашу» како се сам називао, платио је 1921.г.пут из Париза у Загреб, кад је тај тамо почео гладовати и није имао новаца да се врати кући. Наравно, то Савини родитељи нису смјели знати. Зајчић је тај новац имао вратити и оставити код мене до Савина повратка у Загреб, што драги Дарко никада учинио није, нити га је Сава на то касније сјетио. Сретно доба младости ! Данас су већ обојица мртви. Дарко је умро у Москви, за време Другог свјетског рата, од упале плућа, коју је добио код неке узбуне пред непријатељским авионима (тако ми је рекао Пјер кад је први пут дошао иза овога другога рата у Загреб), а Саву су убили усташе у Шиду! И ова двојица били су на свој начин добри пријатељи.

Они су водили бесконачне «политичке» разговоре. Зајчић је био католик, па га је нека виша сила опредјелила за Хрвата; Сава је био православац, па је и њега нека виша сила опредјелила за Србина. Па би Сава знао рећи усред разговора са жестином, да би овога или онога знанца Зајчићева требало објесити насред Јелачићева трга, јер је тобоже «Франковац», а Зајчић би му на то оним његовим драгим смјешком одговорио матошевски: «Иш мрцино влашка», а затим би обојица отишли раме уз раме, руком о руку у Казалишну кавану, као да нису никада ништа слично рекли.

Мајка ! Мајка Савина у својем вјерском фанатизму и религиозној нетрпељивости напрама католицима и која је у својем материњем егоизму познавала само « своје » и « властито «, није видјела јадна, куда води свога синка. Како је могла, јао, мислити касније у овом Другом свјетском рату да ће ову своју мржњу – на све осим оно што се зове «своје» - , новцем моћи откупити, и да ће свога сина новцем спасити кад је говорила, кажу : «Ја ћу им плаћати да те не дирају (исечен део текста) – али -, можда је тако написано у судбини свијетова да се прослави Шид !

Вјера, религија, црква, политика, нација, каква мјешавина појмова. Разлика у вјери ! за Саву није постојала и он, Сава, више је у Загребу друговао с католицима него с православнима. Омладина којој је он припадао, сва је била напредна и сложна, био то католик, православац или жидов. Родитељи Савини настојали су баш у својем православљу, да се истичу над католике и тако с религиозног поља скренуше на политичко. Колике ли заблуде, колике жалости ! Каква трагедија !

Сава онда није био Србин, као што ни ова омладина овде нису били Хрвати у циљу прама којему су ниски елементи...(исечен део текста) злочиначки усмеравали народ. У овом друговању било је напротив много дражи у тим разликама, а да се и не говори о добром упливу ка изједначењу што га је имао један елеменат на други. На својим радовима у то вријеме послије Париза потписивао се француским правописом, јер није хтио да се потпише ни ћирилицом ни хрватском латиницом, како је сам предамном говорио, премда је итекако био Србин.
Једна је само вјера постојала за њега и то вјера у његову умјетност.

Био је чисте душе, ведре нарави, премда је у послу и кад је био јако уморан имао израз дубоке меланхолије у очима. Мила Wод (Wодседалек, Валдецов ђак, која је једно вријеме дијелила са Савом ателиер код Кеперта у Јукићевој улици 8а, прије него је отишла у Праг са Виктором Бернфестом кипаром и колегом, сада прича како се Сава знао смијати: «Хрзао је као ждребе» и показивао два реда здравих, јаких, бијелих зуби. Тако је хрзао, да је све око себе натерао на смијех. Коса му је била црна и сјајна с увојцима на тјемену, очи тамне. Био је доста висок и чврсто грађен, а начин како је давао себе чинио га је старијим него је уистину био по годинама, али ноге су му биле искварене у кољенима (Иксфуссе) а табани равни, посве равни, да је каткада управо тешко ходао. То га је спасило да није у Првом свјетском рату морао ићи у рат за Аустрију.

Једанпут је био болестан. Добио је упалу зглобова, лежао је код мене у «првој соби». Неколико тједана, док није оздравио. Соба је била мања, с писаћим столом, трокрилним ормаром за књиге, два фотеља, мали отоман и повећи кауч у куту, на којем је сад Сава лежао. Лијечио га је др Лујо Тхаллер, мој вршњак из средње школе. Сјећам се једне недјеље поподне. Око 4 сата послије подне дошао је др Тхаллер прије своје  поподневне шетње и, након прегледа изјавио свечано мукотрпном Сави (код упале зглобова су велики болови), да је најгоре прошло и, само још мало стрпљивости, па ће све бити добро.

Кад је лијечник отишао, остао је иза њега прави недјељни мир и тишина у стану. Сви су укућани већ били изашли. Прозори су били широко отворени као и двокрилна врата између болесникове и моје собе. Било је прољеће. Свјежи зрак пун мириса цвијећа и младога лишћа струјао је из Ботаничког врта куда је много загребачких грађана упутило своје шетње тога прољетног, недјељног поподнева. До мога прозора у висини другога ката допирао је шум корака шетаоца по плочницима и пригушени људски говор.

Док сам код мог прозора цртала један земљани лонац из археолошког музеја, гдје сам у то вријеме била намјештена као цртач, прве године посао је био лаган, и разговарала с болесником, једна мала птичица, мала ластавица, спустила се на отворени прозор купаоне и зацвркутала као солист у ову синфонију звукова града у недјељно поподне. Што је нашла у том «Lichthofu» куда се отварао тај прозор, у тој полутами с модрим отвором прама небу, стално већ неколико прољећа и својим присуством и дражесним, њежним цвркутом умиривала моју самоћу.

Његови пријатељи говорили су да је Сава «вудрен». Што значи бити «вудрен» ? Значи човјека, који говори оно, што се други не усуђује рећи, или говори тако да га други не разумију, често, врло често, човјека духом уздигнутијег над своју околину. Тамо у Шиду пронашли су га лудим. Али – он није био никада луд – него само осамљен и спутан у окове својих прилика и околине, очајан што није могао бити слободан, посве слободан, за своје стварање. Није могао да да сав дух свој, себе свега, потпунога у своје велико дјело, да изгуби себе бескомпромисно у стваралачкој опијености – без рачуна.

Осијећајући се слаб и немоћан у тој матерјалној овисности у њему се ломило, тргало и тијело и душа и то таквом живи у Шиду, он је жртвовао себе – из љубави прама свом сликарском умјећу. А кад је ставио свој живот на олтар свога сликарства, он није више био способан да мисли о какову зла што би њега лично могло задесити, јер тамо, у Шиду, поред непријатељског клања у Другом свјетском рату, он се није ни крио ни бјежао. Није он био луд, него је њега ломио његов бунтовни осјећај који није могао доћи до свога пунога стваралачког Крика. Није се могао нити обранити од онога који га гуши, а борио се да му и самому не дође до свести ко је тај који му не да да живи, јер су то били његови родитељи које је љубио...
...et je touche a la fin de la ballade
Још и данас говоре да жене пишу с одвише осјећаја. Били би боље кад би и мушкарци писали с више осјаћаја.
Згб.1953 Ан.К.Т.

Прочитах данас Башичевићеву дизертацију о Сави. Добро је ишчепркао (мислим Башичевић). Јадни Сава ! Како је био поносит у својој младости ! А како та дизертација, мириши по сусједству. Сусјед који неопажен мисли да зна точно што је у сусједову лонцу ! Ах, да зна Сава да је он, Башичевић на темељу тога постао «доктор» !!!

Кад би се ми сада могли састати, од пустог весеља смијали би се као некоћ !
Август 1960.

Антонија Ткалчић – Кошчевић, рођена у Загребу 18.3 1891.године, умрла у Загребу 1981. г. У Загребу је завршила средњу школу, тзв. Женски лицеј, а потом студирала вајарство код Рудолфа Валдеца и Франгеш Михановића. Студије је наставила у Паризу и Минхену. Шумановића је упознала још у Умјетничкој школи, а пријатељевала с њим нарочито у периоду 1921-25. Касније се удала за проф. Владимира Ткалчића, директора Музеја за умјетност и обрт. Говорила је немачки и француски. (Протић, Шумановић, 1985)