Сећање на Саву Шумановића

Моја прва сећања на Саву су из моје младости. Као ученица основне школе радо сам одлазила код своје школске другарице, јер су њени имали гувно с много сламе, где смо скакали с веће на мању камару. Гувно се налазило  изван града, близу потока Шидина. Један мостић спајао је две обале јер су се преко потока налазиле циганске кућице с много деце. У паузи игре опазили смо насред пута једног господина са штафелајом (тада још нисмо знали шта је то) који је сликао мостић и околину. Он је сликао дрвеним бојама, а ми смо посматрали како он то лепо рише.

Пошто нисмо могли дуго да будемо мирни, почели смо гласно да причамо, а можда смо се штогод и смејали на свој рачун. У један мах сликар је одложио те боје, пришао нам близу, мало се сагнуо и опоменуо нас: «Молим вас немојте да вичете!» Притом је једну руку ставио крај уста да би смо га боље чули јер он није говорио много гласно. Нама је било чудно да неко децу моли да буду мирни јер смо обично добијали строге опомене за несташлуке, а никада молбу.

Много година касније видела сам прелепу слику рађену у уљу, Мост на Шидини. То је била она слика из мог детињства када сам први пут запазила сликара Саву Шумановића.И данас ми је јако жао што се та слика не налази у нашој шидској  галерији. Тетка Перса, Савина мајка, поклонила је ту слику Титу, приликом  његове посете Шиду.

Сава Шумановић је био тих, миран и повучен и нерадо је контактирао са људима. Изузетак су били његови рођаци и три Шиђана, др. Обрад Нешковић, Ранко Ракић и мој отац Никола Тубић. Њих тројица су били Савини школски другови. Са њима је разговарао, али не много.Мој баба (тако сам звала оца), причао ми је, да је Сава још као дечак у основној школи, показивао дара за сликање. Једном приликом видео га је мој баба када је изван Шида, на узвишењу званом Бељњача, посматрао Шид и сликао. Са тог места сликао је русинску цркву и околину. Другови су се дивили његовој вештини, а он је једноставно одговорио, да он то тако види и слика. Ја лично, нисам била блиска са Савом, само са тетка Персом.

Сава је био веома елегантан господин. Одисао је мирисом и чистоћом, у његовој кући и данас се налази сиц - када у којој се свакодневно купао. Увек беспрекорно обучен, по последњој моди. Сликари су у већини случајева боеми и немарно обучени, па је Сава ваљда био изузетак. Он је у Шиду имао свог кројача Тончу Бриндла, којему је давао нацрте како да му шије одело. Немогуће је заборавити Савино драп одело од најфинијег твида, са драгоном на сакоу. За Шид је то био «последњи крик» моде. Уз то комбиноване драп и браон ципеле, Борсалино шешир са мало ширим ободом и обавезни «шпацирншток».

Увек је у одређено време излазио у послеподневну шетњу. Неки су говорили, да се по његовим изласцима могао навијати сат. Свакога на улици је поздрављао наклоном и скидањем шешира. Био је веома омиљена личност.

Савина мајка Персида је из породице Тубић. И ја сам Тубић, али нисмо блиски рођаци, само смо фамилија. Ипак тетка Перса је много држала до фамилије и увек се веома срдачно односила са мном. Још док није постојала галерија, многе истакнуте и виђеније личности, желеле су да виде непроцењиво благо из Савине заоставштине. Тетка Перса, радо је удовољавала таквим жељама. Момак који је радио на њиховом имању показивао је једну по једну слику. Гости су седели у соби у неколико редова као у позоришту и посматрали слике. Обично је тетка Перса и мене позивала на те «сеансе», јер је знала, да и ја обожавам сликарску уметност.

Изгледа да је љубав за сликање у генима Тубићевих, јер је и Срђа Дебељачки, брат од тетке Савин, изванредно сликао аквареле, премда му сликање није било животно опредељење. Он је био инжењер. Моја најбоља пријатељица из детињства, Наталија Ходинка, удала се за Срђу Дебељачког, тако да сам ја стално била у контакту са целом породицом. (Да вам стидљиво шапнем, и ја сам сликар аматер, ваљда зато што сам Тубићева.)

За време рата, а особито за време сремског фронта, тетка Перса је у једној соби све слике послагала једну на другу и тако формирала велики правоугаоник, којега је прекрила са ћебадима. Ко није обраћао пажњу, није се могло претпоставити шта се ту налази. Један немачки официр, који је становао код Шумановићевих, заинтересовао се шта има испод ћебади. Тетка Перса му је показала део слика. Немац се, изгледа није разумео у уметност. Једна од тих слика била је намењена као поклон официру, да би остале оставио на миру. Међутим, убрзо су се Немци морали повлачити, па официру није било до слике.

Моја познаница Вера Петровић, била је девојчица од 9 година, када је Сава израдио њен портрет. Породица Петровић имала је кућу у комшилуку са Шумановићима. Верин отац био је кројач и неке ствари радио је за Шумановиће, а сашивене одевне предмете, мала Вера носила је тетка Перси. Вера се сећала да је увек добијала колаче и слаткише од тетка Персе. Била је врло лепо дете са великим плавим очима и Сава ју је запазио и овековечио је на платну. Тај портрет је данас у шидској галерији. Што се тиче старијих модела, беше то једна лепушкаста девојка, звала се Беба, радила је у кафани. Она му је била једини модел за актове. Пре него што је отворена Галерија, мало се знало о циклусу његових купачица. Сава није желео да га неко смета у атељеу док ради, нити је неком показивао своје слике.

Као кроз маглу сећам се покојног оца Милутина, који је био шумарски инжењер. Дебељушкаст, увек озбиљан, имао је златан ланац преко прслука са сатом у џепу. Он никад није прежалио што му син није постао адвокат. Да би некако удобровољио оца, Сава је у Загребу стекао звање професора сликања и могао је ако зажели са том дипломом да предаје сликање у Гимназији.

Тетка Перса је обожавала свога сина. Често му је (кришом од оца) давала новац за боје. Зна се да је тетка Перса била та која је о свему бринула и водила рачуна. Она је била ретко способна, енергична и правична жена. Веома интелигентна, поштована од свих Шиђана. Није онда чудо што је све слике оставила Шиђанима, за вечну успомену на свог вољеног сина. Нема ни једног грађанина Шида који данас није поносан на то непроцењиво благо. Сви се диче Савином галеријом, која је пронела славу Шида и околине у целом свету. Та околина, поља, виногради, стазе и шумарци, остали су као из Савиног времена. Али, стари сокаци нестају. Нарочито се изменила периферија Шида. Тамо где је некад била липова алеја, идући према железничкој станици, сада је са леве стране индустријска зона, а са десне стране су стамбене зграде. Нема више ни трага од липа. Исти је случај и са путем према Гибарцу. Нема више оног великог дрвећа које је Сава овековечио на својим платнима.

 Цветанка Тубић