Skip to main content

"Шидијанке" сећање на Саву

Често пута у току живота питала сам се, да ли је невидљива спона која нас веже за неку особу или догађај, прст судбине или случајност. И против личне воље, понекад, намеће вам се неосетно мисао на неку личност, коју сте давно, пре много година, срели, упознали и меморисали у сећању за цели живот. Несвесно, не желећи да та успомена постане део вас, приближите се ореолу неког уметника који зрачи из њега и око њега, као уосталом и око сваког живог бића, и ту остенете заробљени.


sidijankeТа непозната зона, тако ја зовем ту енергију, која је окруживала Саву Шумановића и са којом је живео, није допуштала странцу да се у њу увуче. Сава је живео у недоступном свету и изградио у њему своју личност и нестао. Пре равно шездесет година, као дванаестогодишња девојчица, упознала сам Саву Шумановића.

Мој отац је водио предузеће «Тргопромет» које је откупљивало вагонску робу разних житарица од ратара и слало купцима у разне крајеве наше зенље. Отац Саве Шумановића, угледни, добростојећи мештанин продавао је житарице са свог имања мом оцу. Једнога дана, у немогућности да сам дође ради закључивања посла, заменио га је Сава који се те године нашао у Шиду по повратку из иностранства. Случај је хтео да се баш тог дана задесим код оца. Утисак који је Сава оставио на мене и данас живи у мојој свести јасно и неизбрисиво. При првом сусрету не знајући зашто, зурила сам у елегантну појаву младог човека са мало истуреним црним очима и француском беретком на глави.

Светло грао одело, по тадашњој последњој моди, са обавезном лептир машном, одавало је особу са укусом и мером у одевању. За мене, дванаестогодишњу девојчицу, био је оличење господства или су га тако моје очи виделе. Говорио је тихо, одмерено, са урођеном финоћом и дозом самоконтроле која га је красила. Била сам опчињена пријатном енергијом која је струјала око њега и издвајала од других које сам знала. Наклон који ми је упутио када ме је отац представио уздигао је моју личност у сопственим очима.

Онако мала била сам бескрајно захвална што ме је сматрао достојном његове пажње. Није могао ни сањати да ме је тим поздравом освојио. Нисам знала ко је он у ствари, осим да је син угледне шидске породице. Знала сам само то да је изузетан и непоновљив. Доцније, дознала сам да је сликар и да живи у Паризу. Сазнање да је Париз његово боравиште, уздигло га је још више у мојим очима и потврдило моју констатацију да је светски човек, различит од господе из мог места.
Скоро сваке године Сава би долазио из Париза на одмор код својих и ту проводио неко време. Одмарајући се он је сликао и то углавном актове. Чула сам да му је позирала само једна једина жена, која је радила као кућна помоћница у њиховој кући. Тако су настале «Шидијанке» слике нагих жена. Да је Сава у свему био педантан и тачан, говори податак који се не да заборавити. Знала сам, јер сам то и сама уочила, да ће непогрешиво, тачно, у пет сати по подне, сваког дана за време боравка у Шиду, проћи поред канцеларије мог оца. Била је то његова редовна путања према малом шеталишту званом «Дудићи», преко пута Соколског дома. У пет сати, ма где се играла, дотрчавала сам до оца који је стајао пред канцеларијом, да бих отпоздравила Сави на дубоком наклону којим нас је уважавајући поздрављао, остављајући за собом благи мирис нафталина.

И данас кад осетим тај мирис, сетим се њега. Стајала бих упорно и дуго погледом пратила његову отмену фигуру, која је у незнатно погуреном ставу хитала према одредишту где би испод раскошних дудових стабала најзад стао. Ту би Сава дуго, дуго стајао подигнуте главе и погледа упереног у крошње дудова пред њим. Зашто баш ту и шта је тако помно тражио у зеленом раскошно лелујајућем лишћу само је он знао. Стајао је у његовом изолованом свету и вероватно ту доживљавао своја маштања и визије. Са сакупљеним само њему познатим утисцима, враћао се истим полужурним кораком кући.

То његово свакодневно стајање испод дудова код мештана је побуђивало сумњу у његову здраву памет, те су га понеки почели исмејавати, а други жалити. Ружне ствари о његовом приватном животу, које су појединци препричавали, примала сам са неверицом и занемаривала их. Доцније, кад сам одрасла, сазнала сам болну истину о његовој болести, шизофренији, која ме је дубоко дирнула. Као избеглица 1941. године, дошла сам у Београд и након годину дана на моју велику жалост дознала о трагичном завршетку Савиног живота.

Кроз све наредне послератне године мога живота, стално ме је пратила Савина сен. Након завршетка рата често сам имала прилике да чујем о поставкама изложби Савиних слика, те сам их редовно посећивала. До тада је Сава у Југославији био непознат сликар. Сувише кратак и несрећан живот није дозволио његову праву афирмацију. Погинуо је од усташке руке 1942. године. Баш та чињеница разнела је глас по земљи о његовој трагичној смрти, упознала јавност о његовом постојању и уметничком раду и уздигла га на пиједестал цењеног уметника.

После много година отишла сам у Шид. Нека магнетна сила вукла ме је у галерију Савиних слика изложених у његовом некадашњем дому. Тек тада сам схватила његову уметничку душу, надареност и таленат, човека који је за мене био и остао изузетан. Често путујући, једног дана при посети Новом Саду, уочила сам плакат о изложби слика Саве Шумановића. Посетила сам изложбу и уживајући у посматрању успешних радова, сећала се живо његовог лика, који ме је у мислима поздрављао дубоким наклоном. И данас двадесетосмог фебруара 1998.године, после равно шездесет година нашег познанства, опет ме је привукао плакат изложен на згради Народног музеја у Београду. Опомињао ме је да посетим изложбу «Шидјанки» да га не заборавим, да опет доживим његово присуство и у мислима захвалим за дела која је оставио нараштајима.

Тридесет осам Савиних слика постављених у огромној, пространој сали музеја, оставило је на мене поново снажан утисак. Двадесет три слике огромног формата и остале нешто мањег уливале су дивљење и плениле величином. Уласком у салу, застала сам од доживљаја онога што сам на први поглед угледала. Најежила сам се од десетине истоветних девојака, истих лица и тела, само различитих поза. Владале су овим простором и причале о раскошној машти уметника. Била сам окружена женама које су ме гледале као и ја њих и плениле истоветношћу. Стајале су, лежале, седеле у разним позама и нагибима тела, ухваћене у тренутку уметниковог виђења и у тим заустављеним покретима остале заувек.

Само су боје понеких тела биле блеђе, неких тамније или јаче наглашене, што је вероватно зависило од Савиног тренутног расположења. Позадине слика биле су различите, условљене средином места сликања и маштом уметника. На доста слика приказане су девојке на реци које у Шиду нема. Намах сам се сетила речи његове мајке Персе која је са чуђењем говорила: «Где то мој Сава види реку у Шиду, када овде само поток постоји». Дуго и помно посматрајући слике схватила сам да исказивање светлости боја на свим радовима, доказује да уметник није живео у тами својих маштања, како се о душевно болесним особама мисли, већ напротив у бљештавој снази сунца.

При изласку из сале, окренула сам се још једном невидљивом уметнику, чије се присуство доминантно осећало, да дубоким наклоном узвратим поздрав са којим ме је пре много година на исти начин почаствовао. Напуштајући музеј била сам срећна и задовољна. Још једном се потврдило да заборав није потиснуо сећања и да га нисам заборавила. Чак и да сам хтела не бих могла, јер ме паучинаста танана нит сећања везује за њега ево већ шездесет дугих година.

 

Поводом изложбе «Шидијанке» Саве Шумановића у Народном музеју у Београду
СЕЋАЊЕ НА САВУ ШУМАНОВИЋА
Нека почива у миру незаборава.
Мирјана Глешчић
Београд,28.фебруар 1998. године