Девојчица из комшилука коју је сликао 1939.

Девојчица из комшилука коју је сликао 1939. и која је живела у кући сликареве мајке после II св.рата.

Ја сам имала 12 година кад ме је Сава сликао. Сећам се  да је њихова служавка дошла по мене. Позирала сам у једној лепој хаљини, после сам се у њој  фотографисала. Седела сам на веранди у суседној кући која је онда била део њиховог домаћинства. Радио је дрвеним бојама. Тај блок је био пун цртежа. Кад је било готово, дао ми је 3 динара за бомбоне. Мој портрет је био изложен на оној великој изложби у Београду, то су ми потврдили рођаци који су ишли да виде слике па су ме препознали. После рата госпођа Персида ми је поклонила мој портрет.

Стицајем околности, после рата, мој супруг и ја смо становали у кући Персиде Шумановић. Тако сам била у прилици да од ње чујем пуно прича о животу у њиховој кући и о Сави. Њихова кућа је била права богаштина, пуна свега. Имали су доста земље, винограде,гувна (посебне плацеве) на којима су држали стоку, а у кући су имали само краве. Пуни тавани су били грожђа, ораса, лешника, бадема. Сава није јео месо, а мајку је како је сама говорила, срце болело због тога, па га је варала. Причала ми је како би увек када се кува нека чорбица или вариво, стављала комад меса које би на крају извадила да Сава не види, а он би њој говорио «видиш да може бити лепо јело и без меса».

Отац је имао план да му се направи атеље у другој кући, али је мајка била против тога. Није дозволила да се он удаљи од ње. Она је била та која је отишла у Париз по њега кад је чула да се разболео. Рекла му је да се без њега не враћа кући. Побринула се да му обезбеди идеалне услове за рад, говорила је како овде има све, боље већ у Паризу.

Причала је како је бринула о његовом здрављу и како га је покушавала приближити људима у окружењу, свакодневном животу. Једном се после очеве смрти направила болесна кад је требало исплаћивати раднике, па је њему препустрила да исплати наднице. Била је задовољна како је он то без проблема урадио.

Код њих је било пуно посла, пуно радника, па све те бербе што је Сава сликао то је било код њих. Имао је проблем да нађе модел за акт. Неко му је рекао да покуша у Думовића кафани, тамо је било доста жена. Тамо је и нашао ту Бети која му је стално позирала. Госпођа Персида ми је причала да су они знали кад она треба да дође па су се повлачили, нису је сретали.

Мајка је сачувала све слике током рата и годинама касније. Слике су висиле по зидовима, били су пуни ормани и средња велика соба. Поклонила је мали број слика рођацима, пријатељима и комшијама. Тако сам и ја добила моју.

 Љубица Станишић